Problem otkupa mleka predstavlja jednu od najosetljivijih tačaka domaće poljoprivrede, jer direktno utiče na opstanak malih i srednjih proizvođača, stabilnost ruralnih domaćinstava i dugoročnu održivost stočarske proizvodnje. Iako je mlekarstvo tradicionalno snažan sektor u Srbiji, poslednjih godina sve više proizvođača ukazuje na sistemske poteškoće koje dovode u pitanje ekonomsku isplativost proizvodnje mleka.
Osnovni problem proizlazi iz odnosa između proizvođača i otkupljivača, odnosno mlekara. Proizvođači često nemaju mogućnost pregovaranja o ceni, jer su u praksi vezani za ograničen broj otkupljivača na lokalnom tržištu. U takvim uslovima, cena mleka se formira gotovo jednostrano, dok farmeri snose najveći deo rizika. Troškovi proizvodnje – stočna hrana, energenti, veterinarske usluge, radna snaga – konstantno rastu, dok otkupne cene ne prate taj trend. Posledica je smanjenje profitabilnosti, a neretko i poslovanje sa gubitkom.
Dodatni izazov predstavlja nestabilnost otkupnih cena. Proizvođači se suočavaju sa čestim oscilacijama koje otežavaju planiranje proizvodnje i investicija. Kada cena mleka naglo padne, farmer nema mnogo prostora za prilagođavanje, jer proizvodnja mleka zahteva kontinuirani proces – krave se moraju hraniti i muzti svakodnevno, bez obzira na tržišne uslove. Takva nepredvidivost dovodi do finansijskog pritiska, posebno kod manjih gazdinstava koja nemaju značajne rezerve kapitala.
Poseban aspekt problema je kvalitet i klasifikacija mleka. Mlekare primenjuju različite standarde i kriterijume, a proizvođači često izražavaju nezadovoljstvo načinom na koji se mleko ocenjuje. Nedovoljna transparentnost u analizi kvaliteta može stvoriti nepoverenje i sumnju u pravičnost obračuna. Farmeri neretko ističu da nemaju adekvatan uvid u laboratorijske rezultate ili jasne mehanizme žalbe, što dodatno komplikuje odnose u lancu snabdevanja.
Logistički problemi takođe igraju značajnu ulogu. U udaljenim ruralnim područjima, organizacija redovnog prikupljanja mleka može biti otežana, a troškovi transporta visoki. Ukoliko mlekarama takva područja nisu ekonomski atraktivna, proizvođači ostaju bez stabilnog kanala prodaje. To je posebno izraženo kod malih proizvođača sa manjim količinama mleka, koji su često prvi na udaru kada dolazi do racionalizacije otkupnih ruta.
Na makroekonomskom nivou, tržište mleka je izloženo uticaju globalnih kretanja. Uvoz mleka i mlečnih proizvoda, promena potražnje, kao i cenovni pritisci iz regiona i Evropske unije, značajno utiču na domaće tržište. Kada je uvoz jeftiniji, domaći proizvođači se nalaze u nepovoljnijem položaju. U takvim okolnostima, bez adekvatnih zaštitnih i razvojnih mera, domaća proizvodnja može trpeti dugoročne posledice.
Državna politika ima ključnu ulogu u ublažavanju ovih problema. Subvencije, premije za mleko i podsticaji za unapređenje kvaliteta i produktivnosti predstavljaju važne instrumente podrške. Međutim, proizvođači često naglašavaju potrebu za stabilnijim i predvidivijim merama, kao i za bržom i efikasnijom isplatom podsticaja. Kašnjenja u isplatama mogu ozbiljno ugroziti likvidnost gazdinstava, posebno u periodima niskih otkupnih cena.
Dugoročno posmatrano, rešavanje problema otkupa mleka zahteva sistemski pristup. Neophodno je jačanje pregovaračke pozicije proizvođača kroz udruživanje, razvoj zadruga i kooperativa, kao i unapređenje ugovornih odnosa sa mlekarama. Transparentnost u formiranju cena i oceni kvaliteta može doprineti izgradnji poverenja i stabilnosti u sektoru. Istovremeno, investicije u tehnologiju, genetiku i efikasnost proizvodnje mogu pomoći farmerima da smanje troškove i povećaju konkurentnost.
Problem otkupa mleka nije samo ekonomsko pitanje, već i društveno i razvojno. Opstanak mlekarstva znači očuvanje ruralnih sredina, radnih mesta i domaće proizvodnje hrane. Zbog toga je od suštinskog značaja da se ovom pitanju pristupi strateški, uz saradnju proizvođača, prerađivača i države, kako bi se obezbedila održiva i stabilna budućnost domaćeg mlekarstva.